Ideja o podizanju Drugog srpskog ustanka protiv Turaka rodila se u Rudovcima kod Lazarevca, na tajnim sastancima sa viđenijim domaćinima, koje je u svojoj kući organizovao sveštenik Ranko Mitrović, početkom 1815. godine. Na jevanđelju, okupljeni su se zakleli da bunu dignu na proleće, čim gora ozeleni, te je na Cveti i otpočela.
Jezgro ustanika, okupljenih u kući popa Ranka, činilo je nekoliko desetina značajnih ličnosti iz beogradske, valjevske i rudničke nahije – Milutin Savić Garašanin, Arsenije Loma, Nikola Katić, Aksentije Milutinović, iguman Avakum… Doneli su, kažu spisi, odluku da pozovu i Miloša Obrenovića, da se ustanku privoli, te ako to ne učini, da se ima sa njim postupiti kao sa Turčinom. Miloš je poziv prihvatio, izgovorivši kasnije u Takovu onu čuvenu rečenicu: „Evo mene, eto vas, rat Turcima!“.
“Što se tiče istorijskog dela, on je veoma oskudan. Naša istoriografija se slabo bavila ličnošću popa Ranka iz nekoliko razloga“– priča sveštenik rudovačke crkve posvećene Vaznesenju Gospodnjem, Rodoljub Vojinović..
“U vreme kada su savremenici trebali time da se bave, dešavalo se oslobođenje od Turaka i formiranje države i nije se našlo ni snage, ni vremena, a ni sredstava da se neko ozbiljnije bavi tim ličnostima. Drugi razlog je verovatno to što su se, sticajem istorijskih okolnosti neki prethodni događaji „zatrpali“ i kao što se kod nas često dešava, zaboravili.
Tako da mi do danas, istoriografski gledano imamo samo jednu malu brošuru koja se zove „Rudovci“ i koja se bavi ličnošću popa Ranka i događajima organizacije Drugog srpskog ustanka.
Ono što je ipak neiscrpno, to je narodno predanje i sećanje ljudi iz ovoga kraja na najznamenitiju istorijsku ličnost, sveštenika Ranka Mitrovića, rodom iz Rudovaca, koji je službovao u vreme Prvog i Drugog srpskog ustanka u hramu u susednom selu Baroševcu, i koji je tom organizacijom sastanka dizanja ustanka u svojoj „pivnici“, objektu koji je u to vreme bio izdvojen u šumi, okupio najviđenije ljude iz beogradske, rudničke i valjevske nahije, pred poetak Vaskršnjeg posta 1815. godine, krajem februara gde su se dogovorili oko dizanja drugog Srpskog ustanka.
Taj prvi sastanak održan je u Rudovcma, sledeći, nedelju dana kasnije održan je u Vreocima, verovatno iz bezbednosnih razloga, jer je neko ko nije trebao da sazna, saznao za taj sastanak u Rudovcima, a treći sastanak održan je otprilike mesec dana kasnije uoči praznika Cveti i njemu je prisustvovao i Miloš Obrenović, ovde u Rudovcima, i tada je konačno doneta odluka o dizanju ustanka.
Ono što je u Rudovcima izgovoreno, u Takovu je izvedeno, To je istorijska činjenica i to niko ne spori, ali veličina toga što se desilo u Takovu, verovatno je zatrpala ono što se desilo u Rudovcima. Ono po čemu su Rudovci još interesantni, osim po ličnosti popa Ranka je to da u porti hrama Vaznesenja Gospodnjeg ovde u Rudovcima, uporedo sa zidanjem crkve, početkom devedesetih godina dvadesetog veka, ozidana je i Spomen kuća popu Ranku, pravljena po uzoru na njegovu kuću koja je bila na 500 metara zapadno od sadašnje crkve. Njegova kuća se u međuvremenu urušila i nema je više, ali eto sačuvana je ta spomen kuća. U hramu imamo i jednu istorijsku scenu na zidu crkve, koja je blagoslovom našeg Vladike šumadijskog, Jovana naslikana i zove se „Rudovački ustanak“ i ona predstavlja događaj dogovora iz pivnice popa Ranka i nekoliko istorijskih ličnosti za koje pouzdano znamo da su bile prisutne, predstavljene su u toj sceni, a izgled popa Ranka smo izmaštali“, priča sveštnik Vojinović.
Kada je posle bojeva kod Čačka i na Dublju ustanak okončan, pop Ranko, inače rodom iz Hercegovine, vratio se u Rudovce, svešteničkom pozivu. Umro je 1820. godine i počiva kod stare crkve brvnare u Baroševcu, u kojoj je do smrti i služio.
Povodom pola veka od ustanka, knez Mihailo Obrenović dodelio je porodici popa Ranka Mitrovića orden izliven od prvog topa kneza Miloša. Slobodno se može reći da je ono što je Aleksa Nenadović bio za Prvi, to je pop Ranko bio za Drugi srpski ustanak.
Na život i delo popa Ranka ponosni su svi Rudovčani, a među njima i Goran Perišić, pesnik i veliki zaljubljenik u istoriju svoga naroda.
“ Iako je prošlo dva veka od Drugog Srpskog ustanka, ime Ranka Mitrovića i njegova uloga u srpskoj istoriji se u ovom kraju izuzetno dobro pamti i on još uvek ima rođake koji žive u Rudovcima. Njegova kuća bila je na susednom brdu, koje se zove Milića brdo, a pošto su se priče ranije prenosile sa kolena na koleno, ja sam imao tu sreću i zadovoljstvo da su moja tri pokojna strica od naših komšija čuli te priče i ja sam ih voleo slušati, najčešče u ovo doba godine uz kazan, dok se peče rakija i to mi je ostalo duboko urezano u sećanju. Zaista bih voleo da i mlađe generacije, gledajući ovaj vaš prilog, to čuju i da sečanja ostanu i za neka buduća pokolenja“, poručuje on.
