Dok jedu kokice, roditelji za vreme predstave deci podelili tablete da gledaju crtaće.
„Imali ste priliku da pogledate pobedničke odlične predstave sa različitih festivala, ali se kao ličnost, kao direktor ustanove kulture i kao umetnik i stvaralac osećam veoma poraženo – imali smo nekolicine incidenata i ja vas molim da me svi saslušate.“ – reči su direktorke i jednog od osnivača Prvog prigradskog pozorišta PULS TEATAR iz Lazarevca Ivane Nedeljković.
Revoltirana ponašanjem pojedinih roditelja koji su svoju decu dovodili na predstave koje čak i nisu namenjene za njihov uzrast, a sve u okviru „9. Pozorišnog ringišpila“ u Lazarevcu, Nedeljkovićeva je odlučila da se obrati publici na jedan nesvakidašnji način.
Na Fejsbuk stranici pomenutog teatra objavljen je snimak direktorkinog obraćanja koji je naišao na odobravanje lazarevačke pozorišne publike.
„Moje ime je Ivana Nedeljković, ja sam direktorka ovog pozorišta, imala sam potrebu posle tri dana festivala da vam se obratim, puno je razloga za to, ne samo što je poslednji dan već zbog toga što smo ove godine u programskom smislu kvalitativno napravili ogroman napredak. Imali ste priliku da pogledate pobedničke odlične predstave sa različitih festivala, ali se kao ličnost, kao direktor ustanove kulture i kao umetnik i stvaralac osećam veoma poraženo – imali smo nekolicine incidenata, i ja vas molim da me svi saslušate.“
Nedeljkovićeva je, vidno uznemirena prvo naglasila da ko nema kartu mora da sačeka da prvo u salu uđu oni koji su svoje karte obezbedili na vreme i objasnila da je predstava kamernog tipa, što znači da na gledalištu, na samoj sceni, sedi publika.
„Ima 120 mesta i nijedno mesto ne može više iz milion razloga – zato da izvođač ne bi bio ugrožen, da ne bi imao problema kad vam daje svoje srce i dušu i vadi iz utrobe sve što ima, da biste vi kao deca bili bezbedni i mi ovih dana sa decom i sa prosvetnim radnicima, kojima sam do neba zahvalna za podršku koju nam pružaju svih ovih godina, nismo imali problem.“
Nedvosmislena činjenica je da je problem u roditeljima, što je Nedeljkovićeva i naglasila obrativši se upravo njima.
„Dragi roditelji, Lazarevčani, ja sam kao direktor ove ustanove izgrebana jer neko hoće da uđe preko mene. Mi smo kao glumci, kao akteri, kao ansambl – napadnuti skoro svako veče zbog toga što neko ne shvata da ne može dete od dve godine da dovede na predstavu koja je preoručena za decu od 7, 8, 9 godina. Pored svake predstave stoji 7+, 8+, ako ne znate šta znači broj plus, to je minimum godina koje vaše dete treba da ima da bi došlo na predstavu.“
U prilog tome govori i da su pojedini glumci PULS TEATRA, za vreme trajanja festivala nekoliko dana unazad na svojim ličnim fejsbuk stranicama apelovali na sugrađane da obrate pažnju na uzrast za koji je predstava namenjena, ali očigledno bez rezultata.
„Dragi roditelji, vi stavljate vašu decu na krila, vi palite tablete i za vreme predstave im puštate crtane filmove. Dragi roditelji, vi male bebe dovodite u kolicima i kad ne možete ovde da uđete s kolicima, jer to nije stadion, nije parkić, vi se svađate sa nama, sa ansamblom Puls teatra, vi se svađate sa dežurnim mojim zaposlenima, svađate se sa ljudima koji afirmišu ovaj grad.“
„Dragi roditelji, Lazarevčani, isključite vaše mobilne telefone. Upaljenim mobilnim telefonom, vi remetite izvođača. Dragi roditelji, Lazarevčani, u pozorište se ne ulazi sa kokicama, remetite izvođača i publiku koja želi da uživa u predstavi.“
Direktorka se obratila i deci.
„Draga deco, vi glasate za najbolju predstavu, ako vidite roditelja da jedu kokice, kažiite „tata, mama, u pozorištu se ne jedu kokice“. Izvinjavam se što ovako moram da kažem. Ovo je deveti Ringišpil, mi smo ovde imali pune sale, 600 posetilaca, nikada nijedan incident se nije dogodio, vi imate roditelje koji gledaju predstavu i svoje dvogodišnje dete puste da se otkotrlja niz stepenice, dežurni glumac ga spasava, okreće se da vidi čije je dete, niko se ne javlja da mu se dete otkotrljalo! Dragi roditelji, roditelji, roditelji i samo roditelji, pomozite nama, iz ustanova kulture, i pomozite prosvetnim radnicima.“
„Ja sam ljuta i besna jer sam ja lično kao direktorka bila izgrebana, jer je naše obezbeđenje odgurnuto svaki put. Šta, neko treba da vadi pendreke na vas? Ovo nije arena, ovo nije stadion, ovo je pozorište. Zna se šta je pozorišni bonton. Ako ne znate šta je pozorišni bonton, ne morate uopšte da dolazite. Pozorište nije obaveza, to je dobra volja. Mi od ovog nemamo ništa, sve predstave su besplatne, neko je to platio da biste vi pogledali. Pa onda ispoštujte ustanovu, ispoštujte ovaj hram kulture, ispoštujte izvođača ako nećete nas da ispoštujete.“
„Kome nije jasno, ne bih da ponavljam, nekom drugom pored vas je jasno. Pričaćete vi o ovom što sam ja rekla, moje kolege ovo snimaju, stavićemo na Fejsbuk stranicu teatra. Ko ima manje od 7 godina i ko nema kartu ne može ući na predstavu, koja traje 75 minuta, koja je vrlo teška, vrlo zahtevna i koja govori o jednoj tagičnoj priči. Najpre ćemo smestiti organizovane grupe koje su preuzele svoje karte, a to su škole. Ovo je predstava koja drugi put igra u Lazarevcu jer postoji interesovanje. Najpre ulaze, u redu i miru, oni s kartama. Ukoliko se nisu pojavili, onda puštamo ostalu decu koja nemaju karte. Dete sedi na sedištu, ako je malo, ne može da bude da sedi tati ili mami u krilu, već seda pored roditelja. Najljubaznije vas molim da sledite upute koje sam vam dala ne samo sad već ubuduće.
Obezbedite vaše ulaznice na vreme, nemojte se ponašati kao da ulazite na stadion. Kokice ostavite kod portira, sačekaće vas, isključite vaše mobilne telefone i ne remetite izvođača.
Hvala!“
