Rođen je kao Rafailo Nenadović (ili Nešković u nekim izvorima) 1752. godine u selu Babina Luka, nadomak Valjeva. Porodica Nenadović bila je jedna od onih koje su se tih godina pred turskim terorom povukle iz Raške i Hercegovine, i naselile u slivu reke Kolubare. Prve poteze četkicom povukao je u manastiru Dokmir, nadomak Uba, odakle ga je put vodio do Fruške gore gde nastavlja obrazovanje.
Po povratku u rodni kraj ženi se Marijom Simenuović, sa kojom dobija sina i ćerku. Za sveštenika je rukopložen 1774. godine. Bračna sreća potrajala je tek desetak godina, kada Marija umire, a Rafailo odlučuje da se posveti veri. Monašku postrigu prima i monaško ime Ruvim u manastiru Bogovađa, odakle putuje u Svetu zemlju i poklonjenje u Jerusalim. Po povratku 1785. godine stupa u službu u manastiru Voljavča, gde uskoro postaje i iguman.
Detalje iz života duhovnog i narodnog vođe, Hadzi Ruvima, ispričao nam je direktor Kulturnog Centra u Lajkovcu koji upravo nosi ime Hadzi Ruvima, umetnik i vajar, Milutin Ranković.
„Hadzi Ruvim je jedna ljudska veličina, jedna veličina na umetničkom planu i svakako narodni tribun i veoma značajan čovek za podizanje bune protiv dahija, odnosno Prvog Srpskog ustanka. Bio je arhimandrit manastira Bogovađa, gde je dao veoma značajan doprinos. Postoji legenda da je Rafail još kao dečak otišao na igranku kod Turaka, zbog jedne mlade i lepe turkinje, prerušen u devojku. Turci su saznali za to i da su ga uhvatili, u ono vreme bi ga obesili. On je tada pobegao u manastir Dokmir, ali ne samo zbog tog događaja, već i zato što je želeo da uči i da se usavršava. U tom manastiru postojala je škola drvorezbarstva, škola ikonopisa i škola crkvenog pojanja. Možemo reći da je to, za ono vreme bio jedan duhovni kulturni centar. Hadzi Ruvim se tu susreo sa umetničkim veštinama, a kasnije ih usavršavao u Sremu, tako da je on stvorio jedan novi stil u umetnosti i sigurno je naš najznačajniji umetnik sa kraja 18. i početka 19. veka sa onim što je napravio, a to je neki prelaz između starog, vizantijskog stvaralaštva, starog crkvenog, srednjevekovnog, srpskog stvaralaštva i onoga što je u Evropu donosila kasna renesansa.
Njegovi krstovi, koji su sačuvani i do danas u muzejima i crkvama, veoma ih malo ima, od neprocenjive su vrednosti. Od neprocenjive vrednosti su i njegovi crteži koji su uglavnom ostali na marginama knjiga. Hadzi Ruvim je, učeći u tim školama došaoi do čina jereja, dakle, postao je sveštenik i tada se oženio lepoticom Marijom, ali je posle nekog, možemo reći kraćeg vremena postao udovac. On nije želeo da se ponovo ožemi i odlučio je da se zamonaši.
Hadzi Ruvim je već kao monah počeo da daje značajan doprinos i u manasrtiru Voljavča, ali naročit ugled kod naroda i sveštenstva dobio je upravo zato što je pohodio Svetu Zemlju. Išao je u Jerusalim da se pokloni Hristovom grobu i tako je i dobio titulu Hadzija pa se zato i zove Hadzi Ruvim. U to vreme već su se dešavali ratovi između Austrije i Turske, pa je došlp i do paljenja manastira Voljavča, a monasi i među njima i Hadzi Ruvim, odlazili su u Srem. Međutim, uz Kočinu krajimu i ustanak koji se tada dešavao, oni su se vraćali u naše krajeve, tako da je Hadži Ruvim stigao i u manastir Bogovađa i vrlo brzo tamo postao arhimandrit.
Kao ugledni arhimandrit bio je organizator umetnicke škole ali i prve biblioteke, a sigurno možemo reći da je to bila prva najznačajnija biblioteka u Beogradskom pašaluku. On je to isto pokušao i u manastiru Voljavča ali je manastir bio spaljen. Spaljen je bio i manastir Bogovađa kada je on došao tamo, ali je uspeo sa sveštenstvom i verujućim narodom da ga obnovi, jer su u hadziju mnogi imali poverenja. Koliko je hadzija njima značio govori i to da su Hadzi Ruvim i njegov učenik Hadzi Đera (Gerasim, koji je kasnije postao iguman manastira Moravci kod Ljiga) okupili knezove 1803. godine da se zakunu na bunu protiv dahija. Pred hadzijom se uvek govorila istina i retko ko bi pogazio reč pred takvim ljudima, poklonicima Hristovog groba, a znamo koliko je trebalo napora u ono vreme da se dođe do takvog mesta, s tim što je Hadzi Ruvim u povratku otišao i u Svetu Goru. Posetio je i srpski manastir Hilandar i sve značajne manastire. Dakle, okupio je knezove pa je u Bogovađi dugo bila priča i legenda koja je govorila da postoji podrum gde su knezovi, kada bi turci ili dahije došli u to vreme da ih pronađu ili da ih pogube pobegli kroz jedan tunel koji iz Bogovađe izlazi u Pepeljevac.
Kažu da su Hadzi Ruvim i Hadzi Đera postavljali u tom tunelu neku tursku svetinju kojoj bi se oni klanjali i nikada ne bi dolazili do izlaza. U narodu vlada mišljenje da tunel postoji, međjutim, on je posle toliko vremena zarastao i nebezbedan je. Prilikom obnove konaka zazidan je i izlaz gde su se knezovi skrivali i bežali tuda, ali se i dalje zna gde je to bilo. Česta je dilema ko je organizovao Prvi srpski ustanak, ali oni su prvi organizatori i oni koji su pozvali na bunu protiv dahija. Zbog toga je i usledila seča knezova, a u seči je stradao i sam Hadzi Ruvim kao i njegov učenik Hadzi Đera. Možemo reći da je njega na neki način pismenost ubila. U narodnoj pesmi „Početak bune protiv dahija“, Filip Višnjić za Hadzi Ruvima i Hadzi Đeru kaže da dahije govore da „…oni znadu zlato rastopiti i sultanu pismo napisati nas dahije njemu opadati…“ ta da je Hadzi Ruvim znao etikeciju obraćanja prvom čoveku carevine i tehniku zlatopisa, to je ta umetnička škola o kojoj govorimo,i da je njegovo pismo stiglo do sultana. Znamo da je tada sultan pretio dahijama da prestanu da se loše odnose prema narodu, te da će i on sam pomoći bunu protiv njih, odnosno ustanak, da ih umiri.
Hadzi Ruvim je uhvaćen tokom seče knezova, ali uhvaćen je u Beogradu. Postoje dve verzije koje govore da je on tada išao kod Kučuk Alije, jednog od beogradskih dahija, kod koga je njegov sinovac Petar Nikolajević Moler, Karađordjev vojvoda, inače, poznati slikar iz loze Nenadovića, sin rođenog brata Hadzi Ruvimovog oslikavao njegove prostorije i njegove konake i da ga je on predao Aganliji. A opet, druga priča koja je istorijski verodostojnija kaže da se Hadzi Ruvim obratio sprskom Metropolitu. Međutim, od pada Pećke Patrijaršije u srpskim crkvama morao je da se govori grčki, odnosno da se vrši liturgija na grčkom jeziku, a i Mitropolit je bio grk, te da ga je upravo on, Leontije izdao dahijama.
Hadzi Ruvim je pogubljen kod Kule Nebojše ili kod Beogradskih kapija, u teškim mukama. Postoji zabeleženo da je tada rekao „Bogu grešim svaki dan, a vama ništa nisam zgrešio“ i tako ispustio svoju čestitu i poštenu dušu. Još jedna sumnja postoji i zato kažem da ga je na neki način pismenost ubila, a to je da je Hadzi Ruvim zapravo u ime Jakova Nenadovića ili zajedno sa Jakovom, pisao pismo zapovedniku austrijske vojske u Zemunu, Mitizeru, da nam pomogne u naoružanju, da se buna protiv dahija ne prekine i da se digne Prvi Srpski ustanak. Njihovo pogubljenje i pogubljenje knezova, nije dovelo do toga da se uguši buna u narodu, naprotiv, rasplamsalo je bunu. Barjaci su se najpre razvili u Brankovini, a imamo predanja da su i u Nepričavi popaljeni hanovi u to vreme, na Trifundan 1804. godine, čak dan pre Karađorđa.
Ono što sa žaljenjenm mogu da konstatujem, kaže Ranković, jeste da Hadzi Ruvimova bibliotreka koja bi danas bila izuzetno zbačajna, nije spaljena u vreme Turaka, čak ni u vreme dahija. Spaljena je1914. godine u toku Kolubarske bitke, kada je spaljena i Markova crkva i manastir Bogovađa. Danas imamo obrise svega toga, poput knjiga u crkvi u Stepanju. To su knjige na kojima je na marginama Hadzi Ruvim ostavljao značajne rukopise i crteže, dragocene za ovo vreme. Dragoceni su crteži knezova Velimirovića, za koje se smatra da su ktitori manastira Bogovađa i oni se nalaze na marginama jedne knjige, a rekonstruisani su na osnovu starih fresaka koje je Hadzi Ruvim zatekao, a kojih više nema. Neki stručnjaci smatraju da su na tim crtežima, ne knezovi, nego sam Hadzi Ruvim i Hadzi Đera. Ipak, svaki autor unosi u svoj rad nečeg svog, pa ne iznenađuje da tu ima Hadzi Ruvimovog lika na onovu opisa koji znamo“ zaključuje Ranković.
