Sretenje tj. 15.februar po novom kalendaru, predstavlja jedan od najbitnijih datuma u političkom i istorijskom kalendaru naše države. Slavi se kao Dan državnosti Republike Srbije.
Državnom prazniku koga danas poznajemo predhodila su dva vrlo bitna istorijska događaja koja su se odigla istog datuma, ali u različito vreme. Prvi je sećanje na početak Prvog srpskog ustanka, kada je na zboru u Orašcu 1804. godine dignut Prvi srpski ustanak protiv Turaka, pod vođstvom Karađorđa, dok je drugi, Dan ustavnosti Srbije , dan kada je u Kragujevcu 1835. godine usvojen i zakletvom potvrđen prvi moderni Ustav Kneževine Srbije.
Oba događaja desila su se 2. februara po julijanskom kalendaru, tj. 15.februar po novom i to na crkveni praznik Sretenje.
Dan državnosti Srbije slavio se sve do nastanka Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, nakon čega je ukinut, da bi u Srbiji ponovo počeo da se slavi 2002. godine.
Autor Ustava tadašnje Kneževine Srbije bio je novinar i diplomata, Dimitrije Davidović, jedan od pokretača lista “Novine serbske” 1813. godine. Davidović je ustav pisao po uzoru na ustave Francuske i Belgije. Ipak, Sretenjski ustav izazvao je burne reakcije i negodovanja velikih sila Turske, Austrije i Rusije, pa je ubrzo morao biti ukinut.
U potpisu ustava stajalo je: Miloš T. Obrenović Knjaz Srbski. Po poveleniju Njegovoga Knjažeskoga Visočestva Jefrem Obrenović.
Evo nekih članova iz tadašnjeg Sretenjskog ustava kojih je ukupno bilo 142:
Glava deseta. O finansiji (azandarstvu).
100) Finansija ne ima prava, tražiti isplaćenija danka narodnoga, razvje dva puta u godini, ot Đurđeva dne do Mitrova, i ot Mitrova do Đurđeva dne.
103) Finansija ne može zavoditi ni ot naroda kupiti nikakvoga danka za ličnu čiju potrebu.
104) Finansija ne može bacati naroda Srbskog u dug. Ako li bi kada i to nužno bilo, a ono da predloži i dokaže Knjazu, državnomu Sovjetu i narodnoj Skupštini, da je to neobhodimo nužno, i da ište ot nji odobrenije.
Glava jedanajesta. Obštenarodna prava Srbina.
111) Svaki Srbin i bez svake razlike jednak je pred zakonima Srbskim, kako u obrani, tako i u kazni na svim sudovima ot najmanjeg do najvećeg
116) Svakomu građaninu Srbskomu otvoren je put k svim činovima u Serbiji, kako se samo nađe, daje sposoban i dostojan k njima. Pri jednakoj sposobnosti predpostavljase Srbin stranomu.
117) Svaki Srbin ima pravo birati način življenja svog po svojoj volji, samo koji nije na obštenarodnu štetu.
119) Imanje svakog Srbina, bilo kakvo mu drago, jest neprikosnoveno. Ko se pokusi, dirnuti u tuđe dobro i imanje, ili prisvajati ga, ili okrnjiti, onaj će se smatrati za narušitelja obštenarodne bezbjednosti, bio on ko mu drago i ot kud mu drago.
120) No u slučaju, ako bi praviteljstvo Srbsko potrebovalo imanje čije na obštenarodnu polzu, to ima pravo, upotrebiti ga na takovu, no počem dade imaocu naknadu za njega, pošto vještaci precjene.
122) Svaki Srbin dužan je plaćati svake godine zakonom otređeni danak, ot koga se niko neoslobođava, i priticati k obštinskim potrebama pri građenju mostova i krčenju drumova
128) Sva zemlja, koju narod Srbski ima, prinadleži svakom imaocu, kao prirodno imanje, kojim može po svojoj volji raspolagati, i koje može drugomu prodati; samo mora u tom slučaju javitise nadležnoj vlasti svoga Obštestva i Okružija, i pred njom prodati ju; a posle ne može naseljavatise na tuđu nekupljenu.
129) I seoske šume i gora dosadašnji alija jesu obštenarodno dobro; sav narod ima pravo, uživati ji. Niti ima Praviteljstvo, nit’ ikakav Starješina, ni činovnik, ni trgovac, ni seljanin, nit’ ikakav Srbin prava, zagrađivati ji ili zabranjivati Srbima iz drugi sela i okružija, da ji ne uživaju. 130) Nagrade zasluženim Otečestvu ljudma dajuse u novcu iz kazne narodne, a ne u zemlji ove ili one obštine. (preuzeto sa sajta mojustav.rs)
